Историјат удруживања просветних радника – учитеља

 Кроз историју удруживања просветних радника исте струке се доказало да је најбољи начин,  да будемо информисани, да размењујемо искуства и да се стручно усавршавамо – чланство и активност у струковним удружењима! Прва окупљања српских учитеља ради стручног усавршавања била су 1771. године када је царица   Марија Терезија издала наредбу да сви млађи, ваљани српски учитељи иду да посматрају рад бољих немачких учитеља у оближњим местима. То су биле прве и одличне прилике за окупљање, дружење, размену искустава и стручно усавршавање учитеља.  Касније, Теодор Јанковић Миријевски је увео обавезу свих окружних управитеља да преко године, по три месеца држе предавања учитељима, упознајући их са новом, бољом наставном методом, освешћујући их по питању положаја учитеља као сталежа. У тим приликама, учитељи су разговарали и били подстицани да се струковно организују.Ђорђе Натошевић је након Миријевског наредио да се сазивају учитељски зборови по свим нашим већим местима. Ту је он упућивао учитеље у осавремењивање, напредак школе и важност сазивања учитељских скупова.   Године 1871. учитељи Земуна и Панчева су се удружили, и у Новом Саду заједнички штампали књигу ''Задаћа учитељских задруга у садашњем добу'‘. У књизи се истиче да: „... Треба направити задругу од својих чланова који би подизали српску народну педагошку књижевност, јер за учитељство и школу пише свако, само не учитељ. Дужност сваког члана је да се озбиљно брине за своје опште и стручно образовање. Сваки члан би требао да у полугодишту проучи једно одабрано педагошко дело и забележи најважније изводе у два примерка (један себи, а други учитељској библиотеци). У току године би сваки члан пред збором требао да држи бар по два предавања . Пошто је учитељство по правилу сиромашно, предлаже се оснивање опште заједничке учитељске библиотеке ...''.   Сто десет година после владавине царице Марије Терезије 28. октобра 1881. основано је Учитељско удружење Србије.   Струковна удружења су се током минулих година оснивала, гасила, па поново оснивала, што је првенствено зависило од политичке ситуације у Србији. Рад учитељских удружења је обновљан због  велике потребе учитеља за информисањем, стручним усавршавањем, разменом педагошких  искустава, дружењем и струковним повезивањем.   Углавном, за сва протекла времена је важило: ''Заједно, удружени, лакше се исказују своје потребе, указује на потешкоће на које се наилази током рада и сазнају педагошке новине''. (извод из историјата учитељских удружења)